О екскурзији деца маштају месецима унапред, праве и мењају планове. Чудесан стицај околности учинио је да екскурзија ученика завршног разреда ОШ „Доситеј Обрадовић“ премаши сва очекивања. Спој неочекивано лепог времена, добро одабраних и занимљиво осмишљених садржаја, стручних и речитих предавача учинили су да ово дводневно путовање постане догађај за памћење.
Изабрали смо да пратимо ток Дунава, старог сапутника људи, који вековима и миленијумима чува тајну о пролазности и трајању. Почевши од Лепенског вира, праисторијског насеља, где су људи још, рекло би се, поседовали високу свест да су само део природе, па Ђердапском клисуром, која, под благим сунцем, оставља утисак савршеног склада. Кажу да је Дунав ту и најдубљи и најшири и најужи, али је, несумњиво, најлепши.
Пратећи времеплов, стигли смо до римског Виминацијума, где смо, захваљујући стрпљивом и креативном тиму стручњака, препознали цивилизовано друштво, у коме су владали људски, а не природни закони. Овој причи, наравно, не припада, милион година стар, скелет мамута, који смо видели при одласку из Виминацијума. Одатле смо се запутили ка средњовековном Голупцу, једној од седам тврђава на Дунаву. Кад је човек посматра, просто заборави чему је служила. Као да су се људи делили на оне који стварају и оне који руше. Ко би то разумео? Много је питања без одговора, па не знамо тачно ко и кад је градио ову тврђаву. Кажу да је старија од Смедеревске, према којој смо се одатле запутили и где смо планирали да окончамо свој времеплов. Учени и сналажљиви деспот Ђурађ Бранковић градио ју је, по доласку на власт, као нову престоницу . Кажу да је градњу подстицала његова друга жена, лепа византијска принцеза Ирина Кантакузин. Зашто су је звали Проклета Јерина, ко то зна?
Неко се роди као принц, неко као роб, а неко срећан.